Ispred nas je 93. Mrduja, a na njoj će još jednom na svome Nemiru V nastupiti legendarni jedriličar Labuda Branko Širola.
Iako je ušao u 85. godinu života, Branko Širola još uvijek je vrlo aktivan te su Mrduja, Viška, Komiška, Šoltanska i druge splitske regate nezamislive bez njega i njegove posade. Širola je prvi put na Mrduji nastupio u drugoj polovici 50-ih godina, kao član posade Maloga brodića, u vlasništvu osnivača Labuda Žarka Deškovića.
Otada je na Mrduji redovit te je sakupio 60 nastupa na toj našoj najstarijoj i najmasovnijoj regati. Rekord je to koji će teško ikada biti oboren.
Uz to je sa svojom jedrilicom Nemir V na Mrdujskoj regati 80-ih godina pobijedio pet puta uzastopce, što nikada nikome nije pošlo za rukom.
Drži i neslužbeni rekord regate.
1975. godine je, jedreći s također legendarnim Zlatanom Zoričićem, rutu od Splita do Mrduje i natrag po jakome jugu savladao za sat i 45 minuta. Na Mrdujsku regatu moglo se tada ići u malim klasama, a Branko Širola i Zlatan Zoričić jedrili su te 75. na Flying Dutchmanu.
Branko Širola jedan je od zadnjih predstavnika stare garde jedriličara Labuda, kluba kojemu je ostao vjeran cijeloga života. Uhvatili smo ga uoči 93. Mrdujske regate i popričali s njime o jedriličarskoj karijeri koja se protegla na sedam desetljeća.
Šjor Širola, je li istina da će vam ovo biti 60. Mrdujska regata za kormilom broda?
Nije mi ovo šezdeseta Mrduja da san na kormilu, nego je šezdeseta na kojoj sudjelujem. Za kormilom san 40 i nešto godina, otkad san na svojin jedrilicama. Prva jedrilica bia mi je Farr 31, a dobia san ga 1982. godine. Prije toga bia san na drugin brodovima. I to drvenjacima, jer ja sad ipak tučen 85. godinu života. A kad san tek počea jedrit u Labuda s 15 godina, nisan moga ni promislit da bi bija na timunu. Nego san se šverca ka mali banjino, šta se kaže. Zaveži brod, odveži brod, nategni ono šta stariji nisu napravili, išekaj brod… sve san to radija samo da bi moga zajedrit.
Na kojim ste brodovima jedrili u to vrime?
Bia san na Lutalici, s Danilom Kabićem, vrhunskim fotografom Slobodne Dalmacije. Onda je bia brod Mali meštar, pa Anamarija. S Anamarije sam pao s vrha jarbola, s 12 metara i slomio obje noge. To je bilo 1958. godine. Napravia san dvi operacije na desnu nogu i onda su me pustili vanka. Bia je neki doktor koji mi je tija otkinit nogu. Ali bija je drugi doktor u vojnu bolnicu, reka je dovedite mi ga ovde.
Kako je to završilo?
Napravili su dvi operacije i posli šest miseci štaka ja san opet doša na regatu, na državno prvenstvo u Dragona. I osvojili smo to državno prvenstvo. Od pet regata smo pet puta bili prvi. Ali petu regatu nan je puka podigač jedra. I onda san ja nakon bolnice i šest miseci štaka opet iša na vrh jarbola. Ništa me nije moglo spriječit da opet buden uz more, brode i uz jidra. I još nešto: ja san iz Labuda i u Labuda san cili život! Nisan minja bandiru, ostala je uvik ista.
Zašto je Mrduja posebna regata?
Mrduja me uvik vezivala, jer sam primjetia da se kroz nju stvara jedan duh zbližavanja, društvenosti, šale, prepričavanja događaja. Svaka Mrduja je za nas Labudaše bila ka Svjetsko prvenstvo. Doslovno tako. I nisi moga proć priko kluba 7-8 dana, a da te neko ne pita: šta je, ideš li na Mrduju, pa ajde zašto ne, ajde spremi brod, ima tamo mularije za u posadu, uzmi nekoga. Meni je to ostalo i kad sam dobia svoj brod. Nastavilo se, nije se moglo pustit. Ima sam i krasnu ekipu.
S kime ste sve jedrili?
Tu su bili Ivančić, Boro Vulić, Kliškinić, sin Eugen i Davor Roje… masu njih je jedrilo sa mnon. Kasnije su na Mrduji na Nemiru puno puta bili Lukša Cicarelli, Ivan Kuret i cila plejada drugih vrhunskih jedriličara. Kroz Nemira je dosad prošlo više od 150 ljudi. Nažalost, 18 ih je umrlo. Recimo, s regate Rimini – Krf- Rimini, cila posada osim mene i Davora Roje je umrla. Na tu regatu išli smo tri puta: 1998., 1999. i 2000. godine. Prvu regatu smo bili drugi, a na drugoj nam je puka jarbol kod Dugog otoka. Uspili smo nekako doć doma, napravili smo jarbol i sljedeće godine opet išli.
U to vrijeme redovito ste išli i na Barcolanu…
Na Barcolanu smo bili 10 puta, a prvo smo išli s mojin malin Farrom 1982. godine. Minski Fabris je isto bia s menon. U to vrime Barcolana je bila prava regata, bila je za svih, a sad je regata za 5-6 velikih brodi. Gleda se ko će napravit bolji brod i ko će više platit. I onda je još krate. Čin malo zapuše, ili je bonaca, više se ne jedri 15 ili 17 milja, nego je 8 milja. Kad san ja počea jedrit Barcolanu, bilo je ijadu i po brodi, a sad je već dvi ijade, dvi i 400. Tamo se starta s bokobranima na boku, da te ne bi ko u gužvi opalija. Pa je jedan član posade s jedne, a drugi s druge strane. Pa trču stavit bokobran, da ne bi došlo do sudara.
Kada ste kupili svoj sadašnji brod Nemir 5, počeli ste dominirati i čak ste pet puta pobijedili na Mrdujskoj regati. Kažite nešto o tome.
U to doba smo mi s Nemirom trali sve. Bili smo najbrži i pobijedili smo na pet Mrdujskih regata uzastopno. To je bilo od 1984. do 1988. Prije smo jedan put pobijedili s malim Farrom 31, a pobijedio sam na Mrduji i sa Zlatanom 1975. godine u Flying Dutchmanu. Kad van je Zlatan da intervju on je reka da je bija s Grbavcem na tu Mrduju, ali to je falija, bili smo nas dvojica. Mi smo tad odjedrili regatu za sat i 45 minuta i to je bia rekord. Ne znan zašto se ne računa. Sičan se da je bilo 30 čvorova juga i da mi je Zlatan vika da se spustin još više na trapez, da se brod drica. Bia san slomljen nakon regate, jer mi smo letili tada.
Znači, jugo je najbolji recept za brzu Mrduju?
Kad je jako jugo i kad se vraćaš prema Splitu, vitar te šibne s boka i doslovno letiš. A kad smo se nakon te Mrduje vezali u Labuda čuli smo grubu vijest. S jednog Labudovog drvenjaka čovik je upa u more. On je bia invalid, nije ima obe noge i nisu ga uspili spasit. Tada su svi brodovi mogli ić na Mrduju, išli su Finci, Flying Dutchmani, L5-ice.
Jeste li u to vrijeme jedrili i na Elericama?
Ja sam 1958. posta državni prvak u L5. U posadi su mi bili Zlatan Zoričić i Nediljko Marušić. Ja san u tu klasu jedria desetak godina i s Elericom smo znali ić i na Mrdujsku regatu. To je bilo lako, jer trebala su ti samo dva člana posade. A ajde ti danas skupi posadu. Zadnjih godina ja u šali kažen da na Nemiru 5 iman internacionalnu posadu. Tu su Katarina Radatović, ona mi dođe iz Zagreba i ide sa mnon na sve regate. A ja iden na sedan regata godišnje u zadnje vrime. Za Mrduju mi dođe i Nedin Kapetanović iz Sarajeva. Da nije njih dvoje, ne znan kako bi skupio još pet ljudi da mogu ić na bilo koju regatu. Još su stalni članovi sin Eugen Širola i Goran Rosandić.
Kako ste uopće došli u Labuda i počeli jedriti?
Mene je 1955. godine u Labuda dovea barba Bogdan Košćina i upozna me s pokojnim Žarkom Deškovićem. On je tad ima Mali brodić. Barba Bogdan je pita Žarka bi li me uzea za Mrduju. On me pogleda, a ja san tad bija meškinjast, pa je reka da ne, da ne prima tako mlade. Ja san nakon toga bia stalno u Labuda i on mi je dogodine reka:„Ajde mali dođi s menon!“. I tako san ja počea ić na Mrdujske regate. Svima nama mladima Žarko Dešković je bia sinonim pravog čovika i jedriličara. Puno smo ga poštovali.
Koja je razlika između Mrdujske regate nekad i danas? I zašto volite ići na Mrduju i druge regate?
Kad san ja tek počea jedrit, na Mrduji su bili samo drvenjaci. Nije onda bilo plastičnih brodova, oni su došli početkom 60-ih. Prve brodove od plastike doveli su braća Pešut. Danas su puno brži brodovi i teško im je parirati. Moj Nemir je već Oldtimer. Ali trudim se, poravna san provu, produžija brod, diga jabol, poveća jedrilje. I šlepamo se još uvik. Meni je gušt poć na regatu, gušt mi je pričat s ljudima, družit se, gušt mi je skuvat na brodu, pozvat na brod prijatelje na piće.
Znači, društveni aspekt regata važan vam je isto kao i natjecateljski?
S menon je na brodu i sin Eugen i to već 40 godina. I on je veseljak. I mi smo uvik imali društvo, klapu, koja je činila štimung na bilo kojoj regati. Bila su to zlatna vrimena, a kasnije se sve to malo ispuhalo. Sad je najveći problem posada. Kako skupit posadu. Ja još imam snage i energije i šta se kaže, čuki mi još dobro rade. Ali problem je kad sedam dana prije regate nemaš ekipu. Nemira ne možeš vozit ako na brodu nema 5 ljudi, a 6 do 7 je najbolje. Ali onda dolazi do drugog problema šta je na brodu 5 kreveta. A nismo više mladi da možemo spavat u kokpitu.
I dalje jedrite na legendarnom brodu Nemir V. To je jedrilica tipa Val 35 koju ste sami modificirali i produljili. Koji su sve bili Nemiri prije Nemira V?
Prvi Nemir je bia gliser, a zva se Zvonimir. Drugi je isto bia gliser koji smo napravili ovde u Labuda. Ima je 6 metri i kabinu. Treći moj brod bila je Elanova pašara od 5 metri, a četvrti je bia Farr 31. I onda je na kraju doša Nemir 5. To je jedrilica Val od 35 stopa. Ja sam ga 1992. produžija za metar, ali onda smo vidili da vuče krmu, pa smo ga kratili, prvo 20, a onda još 10 centimetri. Nemir 5 je zapravo trebao bit Nemir V – od riječi „Videm“. Ja san radia u tvornici celuloze Videm u Krškom, a oni su mi bili sponzori i pomogli su mi dovest brod šleperom u Split. I onda san ga ja iz poštovanja prema njima nazva Nemir V. To V smo kasnije izbacili i osta je Nemir 5.
Kada ste Vala 35 doveli u Split, to je bio jedan od najmodernijih i najbržih brodova. A sada, nakon gotovo četiri desetljeća i dalje jedrite na njemu. Ima li još po regatama brodova iz tog doba?
Nema više brodova iz generacije moga Nemira. Nema regatijera te generacije, a nema ni brodova. Nemir je osta ka jedinka. I onda ja kažen da smo na svakoj regati moralni pobjednici, bez obzira dođemo li 20. ili 40. Jer Nemir je star 34 godine i tako starih brodova na regatama više nema. Ili ih nema, ili su ostali vezani u lučici, svakako, ne idu na regate.
Ali, Nemir je i dalje vrlo konkurentan brod…
Mi se još nekako hrvamo. Evo, lani san nabavia nova jidra i to nan je puno pomoglo, brži smo. Ali neman baš više entuzijazma ka šta san ima prije 20 godina. Meni je tad bilo produžit Nemira ka s vama ovde popit kafu. Nema broda u Labuda na koji nisan ruke stavija. Igra san se s njima. Evo, ovde je Trinajstica, Elan od Slovenca Zule. Njemu san ne samo produžija brod, nego smo ga i proširili. Jer produžit je najlakše, ali proširit je malo teže. To sam 2000. godine radia u Mornara jedno misec i po dana.
U malim klasama jedrili ste s nekoliko vrsnih kormilara. Tko su oni bili?
Ja san u karijeri ima tri timunjera. Prvi je bija Zlatan, s kojin san počea u Šljuke. Ali to mi je izblidilo, ne sičan se previše iz tog razdoblja. Drugi timunjer mi je bia Braco Ivančić, s kojin san jedria 3-4 godine u Šljuke. I cilu Evropu smo potaracali, nema regate na koju nismo išli. Bili smo najbolja posada Mediterana i drugi na Evropskom prvenstvu. Od 15 evropskih regata šta smo jedrili, 14 puta smo bili prvi. I to bi uvik išli u petak na regatu. Ja bi da auto, zakačili bi brod i prošli smo tako cilu Italiju i Francusku. Braco je bia odličan jedriličar, samo šta je bia malo strašljiv. Onda san ja sa svojon naravi upira. Bili smo dobra kombinacija i imali smo izvrsne razultate.
Dugo ste jedrili s nedavno preminulim Zlatanom Zoričićem. Kakav je bio Zlatan?
Zlatan je bia čovik od vitra. Bia je sušta suprotnost Ivančiću, njega je trebalo zauzdavat. Jedanput smo bili u Genovu i bili smo peti na regati u Flying Dutchmana. Bilo je toliko vitra i vala da je nama iz provene rupe di izlazi špinaker ispuvalo rezervni flok i izvuklo ga vanka iz broda. Zlatan je baš bia vitraš. On je bia dvi godine mlađi od mene, on je 42., a ja san 40. godište. A moj treći timunjer je bia Petar Nardelli sa kojin isto iman puno prekrasnih uspomena. Jedna od njih je kad smo dvi godine uzastopno, 1973. i 1974., osvojili Otvoreno Prvenstvo Francuske u klasi Šljuka u Beaulieu.
Kada ste prestali jedriti u malim klasama, kupili ste svoju prvu jedrilicu, Farra 31. Kakav je to bio brod tada?
U to vrime Farr je bia najbolji brod u Splitu, a isti takvi je ima Mario Stipinović. U mom brodu je na timunu bia Zlatan, a kod Stipinovića je bia Mimo (op.a. Minski Fabris). Onda kad se Zlatan maka, a ne znan više zašto se maka, počea san ja vozit brod. I prvo san buca. Nisan moga doć u prvih 5-6 brodi sve dok nisan malo uvatia mot. Ali uvatia san ga i onda je to bila borba do besvijesti. To su bili takvi repiketi, divota jedna. S tin Farrom 31 san samo jedanput pobjedia na Mrduji. Tad su pobjeđivali novi Elani 31 i 33. U to vrime su braća Pešut svake dvi godine minjali brodove i dovozili nove. Oni su radili u Južnoj Americi. Imali su plantaže, bili su lovaši pa su mogli. I dovozili bi vrlo kvalitetne plastične brodove.
Ovo će vam bit 60. Mrdujska regata. Koja regata vam je najdraža i što vas veseli na regatama?
Sve su mi drage! Mrduja mi je uvik draga jer je šušur i jer je puno brodova. A ove druge su mi drage jer su za vikend i jer ima dan slobodno. Tu me raduje šta se skupi klapa, a ja guštan kuvat i uvik napravin neku deliciju. Ili napravin 30-40 palačinki i onda se skupi klaparda, padne pisma. Ovu godinu neće bit pisme, jer mi je, ima sad već godinu dana, umrla supruga. A najveći mi je gušt kad na regati prođen veliki Polet od Deškovića. To je veselje, radost samo takva. Ili kad Full Pelt ostane u lokvi, a ti ga šotovento prođeš. Znaš da će nakon pet minuti on proletit pored tebe, ali isto je gušt bit isprid njega, baren malo.
Što očekujete od Mrdujske regate ove godine?
Očekujen bit u svojoj grupi u prvih 5 i u prvih 20 ukupno. Lani smo bili 27. ukupno i drugi u grupi. U moju grupu je sad uletija brod Makarska, to je isto brod od 11 i po metri, ali s krilima. To su brodi šta voze regatu Centomiglia na Lago di Garda. On je s menon u grupu i mogu se slikat, ne mogu protiv njega, brži je. On dođe među prvih 6-7 na svaku regatu. Lani nas je isto tresnija, ali nije puno. On je uša 11., bila je razlika 7-8 minuti, šta nije puno. Mom Nemiru inače najviše paše 12 do 15 čvorova vitra, tu idemo baš dobro. A kad zadimi, neman više posadu koja to može izvuć.
Kažete da je najveći problem danas skupit posadu za regate. Je li to bio problem kada ste vi tek počinjali jedrit?
Ja san u Labuda 72 godine! Kad san bija dite, mi smo se tukli ko će doć na brod i jedrit. Tu je tad bilo 4-5 drvenjaka od tri metra, ka pegla su bili, zvali su se Omladinac. I onda bi se mi dica tukli ko će dobit brod, jer tu su još bili Mornarevci i Splitovci. Jedriličarsko društvo Split je tih godina, od 1955. do 1960., bilo ovde u Labuda. Imali su prostorije u jednoj drvenoj baraci. I nije bilo dosta brodova za sve koji su tili jedrit. Onda bi ja popodne sakrija timun, odnija bi ga doma, da bi moga sutra ujutro doć i poć na more.
Jedrili ste i u klasi Finn…
Nakon toga san počea jedrit i u Finna. Mimo se uvik naljuti kad spomenem da san ga dobia jednu regatu u Finna u Kopru. To je bilo slučajno. Bia je lagani vitar i ja san posli dvi regate vodia, a onda treću regatu nisu dali jer je previše puvalo. On bi me po jakon vitru satra, ali regata je prekinuta i tako san ja pobjedia. I dobia san za tu pobjedu sat Omikron od organizatora. Mimo mi i dan danas kaže – odnia si mi Omikron! A ja mu kažen da mu ga nisan odnija ja, nego da ga je more odnilo. Jer, kad san jedan put iša jidrit u Šljuku, sat mi je zapea za sarču i svršija u more.
Znate li, nakon 60 nastupa na Mrduji, tajnu splitskih vrata? Kada otići pod Brač, a kada pod Šoltu?
Ne znan! Zadnjih deset godina ja to više uopće ne mogu pogodit. Nakon štarta budemo među prvih 15 brodi, onda ja odaberen Šoltu i falijen. Iz mladih dana mi je ostalo sjećanje: u 9 uri prestaje burin i dolazi terin. U 11 uri je iz Brača, u podne iz Mrduje u 1 iz Šolte. To je vitar za suncen, a toga više nema. Sad se dogodi da vitar jednostvano priskoči, samo te izvuče i okrene. Moran reć da je Zlatan tu uvik ima dobar nos. Svaka mu čast, uvik bi pogodija. A ja u zadnje vrime nikako. Moga bi hazardirat i odma reć – ovu godinu ću ić pod Brač! Ali ne, potegne te, jer napuniš jidra, lipo ti puše, ideš 6-7 milja i divota je. A oni drugi zapnu. I onda se držiš te strane i na kraju faliješ.
Znači, ni vrime nije šta je nekad bilo?
Ima već desetak godina da se vrime prominilo i ja više ne mogu ocjenit šta će bit. Jedino šta se uvik zna sto posto – treba izbjegavat sredinu. Jer u sredinu je kurenat, bez obzira koji je vitar. Ako je jaki vitar i ako nema vitra, kad potegneš liniju od punte Brača do Stomorske, tu uvik kuva kurenat. A to je negativan kurenat i onda moraš ić na jednu ili drugu stranu. I onda ti se dogodi da nema onog fjoreta s kraja i ostaneš uz samu obalu plutat 10 – 15 minuti. A to je onda gotovo, jer 20-30 brodi te uvik prođe.