Zaredale se kiše i nevere, ne daju nam ni nosom provirit iz kuće. Nabijamo se po kauču, gledamo televiziju i tovimo se kao prasci. Nismo navikli bit doma besposleni, navikli smo to odrađivat po rivi. Ni jedne pametne da čujemo ovih dana, između uzdaha ponekad samo netko nezadovoljno postavi pitanje na koje ionako nitko ne zna odgovor: šta je ovo, di smo ovo mi? Jedino nas je malo poškakljalo pitanje našega nonota, koji se čudio svijetu i znanosti koja je već sve izmislila, ali nikako da izmisli lavur koji bi se mogao akumulirat i komprimirat u boce zimi, kad se nema šta radit i koristit liti, kad fali radne snage i u svemu kasnimo. Nije normalno, kaže, da se liti ubijamo lavurom dvadeset sati na dan, da nam lito i dobar život biže iz ruke kao neki ljigavi ugor, a zimi ovako sjedimo po kućama i ne znamo šta ćemo sa sobom.
Dica se smiju kao i obično jer ništa ne razumiju. To se ne može, kažu. Kako bi to bilo da zimi opereš sve pijate koji će se išporkat liti, i onda kad za to dođe vrime, samo pustiš taj tvoj akumulirani lavur iz boce, obučeš mudantine i iz ležaljke gledaš kako se šporkavaju i čekaju drugu zimu. Da si rekao klonirat, još bi i razumili, jer tu je znanost već blizu.
Nono nas pogleda onim svojim sveznajućim očima i mi sada znamo da nismo dobro odgojili svoju dicu, trebali smo ih poslat na neke jače škole, a i sami se malo potrudit da ne ostanu tukci. Naša žena nam priskače u pomoć i kaže, evo, meni ne treba ta akumulacija, ja sam svije kuhanje i rintanje po kući lipo rasporedila jednako priko cile godine. A vi, da se bavite nekim normalnim poslom, a ne turizmom, ne bi sad imali takvih problema i izmišljali klonove s kojima onda opet zimi ne bi znali di bi.
Je li moguće da ste se vi rodili i odgojili u ovoj kući, pita nas nono malo povišenim glasom. U svakoj se normalnoj fameji rješavaju problemi koji se pojavljuju i gomilaju stalno, u svakoj situaciji i iza svakoga kantuna, samo ste vi balsamirali svoje mozgove i zaustavili se, pari da smo svi ovdje retardirani. Ne mogu virovat da svaki od vas po cile dane visi po internetu, ima sve moguće i sve nedostupne informacije, a ne može se sjetit da je jedina stvar u svitu koja se može akumulirat i koja vam je cilo vrime ispred nosa – ideja. Ali kome ja to govorin, i to sada, prije nego što ću umrit. Evo, prvi sam ima brod i mrižu za gire u mistu i niko nije virova da se od toga može živit. Prvi sam počeo flaširat vino i prvi san ga prestao mišat s vodom, i opet niko nije virova da se od toga može živit. Prvi sam napravio apartmane i vozio turiste na izlete, i tu su mi se smijali. Sada cilo misto to sve radi i od toga dobro živi, a moja fameja koja bi me trebala naslijedit, ne zna izmisliti jednu običnu akumulaciju lavura, nego još i to moram za vas napravit. Pitam se šta će bit poslije moje smrti? Potop ili umor?
Evo, sad bi najradije umro i ponio tu svoju akumulaciju sa sobom u grob. Ali me strah da vam, takvima tukcima, ne padne na pamet da uzmete sad prat te litnje pijate, i da to onda ne bude i moja sramota. Akumulacija lavura je ideja da se ostavite lavura i prepustite ga onima koji se dođu odmarat. Objasnite šta sve moraju napravit da bi im bilo onako kako su planirali, platite im to ili im naplatite duplo manje i svi su zadovoljni. Vi radite duplo manje, oni mogu bit turisti duplo duže.
Najmlađi se nasmije. Eto, kaže nono, isti sa kao i svi ovi iz mista. Čekaš da to netko prvi napravi. Sazrio si za Irsku, tamo su se toga već davno dosjetili.
