Gire naše svagdašnje
‘A onda je kod njih gore nego kod nas, zaključujemo u nevjerici. Ma nije, kaže on, sve je isto, samo im je sve dosadilo, kao i nama.’
Naš je mlađi sa svojom klapom obišao Sardiniju i čim se vratio, počeli smo ga rešetat pitanjima o tome kako oni tamo žive jer i to je škoj kao i naš i zato je nekako normalno da nas zanimaju ti naši koji su njihovi. Imaju li i tamo turiste i jesu li prodali svu svoju zemlju, a ako nisu, tko im je obrađuje? Jesu li vidjeli njihova sela, imaju li ovaca i kokoši, imaju li seoska gospodarstva u kojima prodaju svoju verduru i vino ili je kupuju iz Španjolske i Nizozemske kao naši? Kakvo im je vino, imaju li ulja ili su i to zapustili?
A najviše nas je zanimalo ima li ribara, love li ribu na svome i kakva je ta riba, je li dobra kao naša ili je bolja? I kakvi su ljudi, jesu li štufi svega ili se još drže, žive li za sebe kao da se ništa na svitu ne događa… Još milijun pitanja smo mu uputili nadajući se da ćemo iz njegove priče izvući neki spas za nas i neko rješenje za popravak svog života jer nam se uvijek činilo da svi drugi bolje žive, ali kako nismo nikad nikamo putovali, tu smo spoznaju propustili. Zanimalo nas je i je li uspio potrošit sve pineze od lita ili ćemo ga morat opet hranit i kupovat robu kao kad je bio dite. (…) Više pročitajte u 269 broju Mora.
Napisao: Senko Karuza
Ilustracija: Tisja Kljaković Braić