Ribarev sin
Ukrcali smo se na jedrilicu Davida Skoke i svjedočili pretvaranju jednog siromašnog ulova u začudne pjatance
Za sebe bih mogao reći da vodim sretan život. Imam zdrave obiteljske odnose, sretnu bračnu vezu, lipu i pametnu dicu, nekoliko stvarno dobrih prijatelja i 28 godina uspješnog minulog rada. Uglavnom sam dobrog zdravlja, genetika me počastila brzim metabolizmom i vitkim tijelom. Radim ono što volim, uštedio sam u životu i neku kunu. Ruku na srce, što se mene tiče ništa mi više ne triba.
Ali postoji caka, tj. crta koja mi hrani duh i čisti misli, bez nje ne mogu. Čini me onim što jesam, čini me slobodnim. Ta crta je tamo daleko, toliko daleko koliko oko vidi, tamo di nema ni zgrada ni ceste, di nema gradske vreve ni gužve, tamo riječi nisu važne, tamo je sve ča mojoj duši triba.
Horizont je ta zamišljena crta na kraju mora iza koje se skrivaju svi moji snovi, želje i izazovi. Znam satima gledati prema pučini puštajući misli da lete, da se dižu više od najviše stine na koju se mogu popesti, da vidim tamo priko, tamo di oko ne vidi, tamo di ovi svit staje, a počinje oni neki drugi, meni nepoznat.
Ja baš tamo želim poći, tamo priko di još ne znan sve, tamo di mogu naučiti nešto o sebi potpuno novo, tamo gdje ću od nekog novog iskustva ostati PAF! Često me moji doma znaju pitati: “Pa dobro, šta ti fali, zašto uvik žudiš za nečim drugim? Dobro je ovako, ne vuci toliko tamo gdje ne znaš ča te čeka…”
Istina, ništa meni ne fali, dapače imam možda i puno više nego što prosječnom čoviku triba. Al moj je duh gladan, žedan… Klinac u meni ne može se oduprijeti toj potrebi za novim iskustvima, novim saznanjima, izazovima… I znam da još uvijek nisam spreman stati, taj mulac u mojoj glavi stalno grabi za još, vrpolji se kao da je sto vragova u njemu.
OČI PUNE SLIKA
Još ka dite sanja sam život od stotinu avantura, gutao knjige o ljudima i moru. Svako jedro na pučini meni je svoju priču pričalo. Slušao sam priče ribara, oca i stričeva o velikim peškama i punim mrižama. Pasarama na jedra rake su u Veneciju švercali, na vesla kontra levantere doma veslali. Slušao o buri na Galioli od koje koža na rukama puca. O zimi u Osoru kad se tjednima doma nisu mogli vratiti priko Kvarnera. I mareti od juga koja je priko Porera tukla, toliko jako da bi vali sve škure polupali. (…) Više pročitajte u 259. broju Mora.
