Nonotova zvjezdica
‘ako toga čovika neko slučajno vidi po mistu, da ga zove kod nas doma da kuša našu spizu.’
Ma ko je taj Michelin, onaj šta dili zvizdice? − pita naš nono za stolom dok mu naša žena vadi govedinu lešo na pijat i stavlja punu kacijiolu guste šalše po strani. Ma to ti je jedan, objašnjavamo mu jednostavnim jezikom da može razumit, iza kojega se sakrilo puno njih iz cilega svita, koji ti putuje od mista do mista i jede po restoranima bez da se predstavi, a ako mu se digod svidi spiza, on im prilipi zvizdicu sa svojim imenom na vratima, tako da se zna da je on tu bio i da mu je bilo dobro. I onda ti svi žele kušat nešto od te spize, pa su ti restorani puni i ujedanput tri puta skuplji od onih u kojima mu nije bilo dobro.
Nono je prestao jest govedinu lešo, što smo vidili prvi put u životu. Ma nemoj mi to govorit, kaže u čudu. A jesi li ti kad vidio toga čovika po rivi, je li čemu, može li mu se virovat? Ma njega ti nitko nikad nije vidio, a ovi se njegovi stalno minjaju, nije ih lako uhvatit. Bogati, onda je on ka Isus, a oni apostoli i popadija, moraš im samo tako virovat, na rič. E, tako nekako, nono naš dragi, na rič, ali to ti je jaka rič. (…) Više pročitajte u 267. broju Mora.
Napisao: Senko Karuza
Ilustrirala: Tisja Kljaković Braić