Kako je, jesmo živi?
Naš stariji radi onlajn. I to od rane zore. Diže se prije nas radi onlajn doručka. Čujemo ga kako viče u kužini, ajde okreni kameru da vidim na kolike je komade mali izrezao meso. A jeste li to mirili? Nemoj da mi ispadne burdil jer je netko dobio manje. Budite dobre ruke, ne morate sve doma odnit. A di je Domina, je počela frigat kobasice? Šta se čeka?
A ljudi u hotelu slušaju i gledaju ga kao nekog Boga-Kuhara koji sve zna i sve vidi, a nitko ne zna di je. Nema zabušavanja. Kaže nam jutros za stolom da bi mogao ovako cili život raditi, po jednu uru tri puta na dan, računa ti se osam, a napraviš više nego da si tamo. Dobro meni, dobro njima, nema im tko kvocat cili dan po glavi, ja se ne moram nervirat ako vidim da netko hvata krivine, jer to ne vidim, znači – dobro svima.
A dobro, pitamo ga, šta ako nešto zapne, ako, na primjer, neki gost nije zadovoljan i traži šefa? Ništa lakše, kaže, mali mu donese mobitel za stol i onda mi budemo onlajn. U četiri oka mu objasnim da se nema šta bunit, neka bude sretan šta smo ga uopće primili u ovakvoj izvanrednoj situaciji, jer i on predstavlja potencijalnu opasnost za one koji mu sve to spremaju. Zamisli da su svi onlajn, ko bi onda kuha? (…) Više pročitajte u 260. broju Mora.