Plovite li ovih dana uz južnu obalu Hvara sva je prilika da ćete, podignete li pogled ugledati vinogradare s prijateljima u jematvi. Među njima bio je i naš Marko.
Između dva kišna dana jedan sasvim po volji mnogih pa i onih koji su odlučili krenuti u jematvu, berbu grožđa. Hvarani će reći jematva ali i da idu tãrgot (od trgati) što je konačni jedva dočekani trenutak spoznaje: koliko ga je, je li zdravo i koliki je slador. Jematva na strmini Sv. Nedije zahtjevan je čin jer u trenutku nepažnje sav trud se može skotrljati sve do mora. Kod obitelji Bibić Lidije nekada Paršić i Nikše od milja zvanog Miko skupilo se odabrano društvo koje je odlučilo pobrati što se pobrati da i u vino pretvoriti.
Nad glavom nam je stalno prijetio najviši otočki vrh Sv. Nikola, a noge su stalno klizile prema moru. Grožđe je bilo zdravo, malo više prosušeno zahvaljujući ljetnim toplinskim valovima i slatko da su se prsti lijepili. Društvo je zbivalo šale na račun meteorologa i vremenskih prognoza ali onako kako je rečeno tako je i bilo. Sredinom jutra upeklo je sunce pa su potnog čela berači užurbano nastojali zgotoviti posao. A onda se počela spominjati marenda. Kad je zvon sa crkvenog zvonika odzvonio duži splet zvonkih udara netko je povikao: Ura je od obida! Ma ne. Odgovorio je drugi: Jednaste puti je udri! Prvi se nije dao: A ne, nisi dobro broji. Udri je trinaste puti!
Uglavnom Lidija je spremila marendu (već je bio ručak) pa smo se okrijepili, i sve zalili dakako izvrsnim crnim vinom. Svatko je dobio popudbinu, grožđa po želji, te smo s pobranim grožđem požurili do konobe što prije ga preraditi. Kakvo će biti vino, uopće nije upitno jer Miko je majstor svoga zanata. Rezultat ćemo vam na vrijeme javiti.
