Naš najmlađi po cile božje dane sjedi na kauču ili u svojoj kamari i čita neke knjige. Ne bi taj ni pijat sklonio sa stola, a kamoli nešto drugo pomogao. Već je odavno završio fakultet, ne znamo točno koji, ali znamo da je nešto šta se tiče ekologije i šprkice, tako da smo se u početku bojali da će se zaposlit kao škovacin. Sada smo barem po tom pitanju mirni jer je rekao da ne misli nikad raditi u nekoj firmi, nego da će on naći svoj put u turizmu i apartmanima. Koji će biti ekološki.
Srića da smo bili vidoviti i preuredili onu noninu kućerinu koju nitko nije htio uzesti jer da nema konobe, a i temelji su joj u moru pa uvijek vlaži. Nije bila za živit, ali je bila dobra za apartmane i da se toga nismo dosjetili onda kad su svi radili i nitko nije imao vremena za to, sad bi ova naša dva mulca mogla sa svojim diplomama guzicu obrisat, a sigurni smo da ne bi mogli ni na škoju ostat. Jer ono od čega smo mi živili možeš sada tovaru za rep vezat pa neka paradira s tim po rivi.
Sve to znamo. Znamo da je svoju plaću, ako se ti pinezi mogu tako nazvat, zaradio u onih pet miseci lita i da sad može s te svoje četiri po zraku mlatit, ali ipak nam je nekako teško gledat kako propada s tim svojim knjigama. Nekako nam se čini da čovik koji ne radi nema zašto ni živit.
Ali on ne misli tako. Sprema se da napiše knjigu o našemu škoju. Kakvu knjigu, pitamo. Šta će bit u toj knjizi? Pa jel ti vidiš da se ništa ovdje ne događa i da ovdje više ničega nema. Najveći zaplet na rivi je kad nekome vitar okrene lumbrelu ili kad ditetu ispadne murtadela iz sendviča. A jedini završetci su kad neko odseli ili umre. Ako si mislio pisat knjige, onda si morao završit medicinu i opisivat ovu depresiju. Tu bi moga lipu kolekciju sastavit i sigurno bi se dobro prodavala. Pogledaj se na što ličiš na tom kauču. Oćeš i tu dramu opisat?
Ali naš mali, sunce materino i još zlato, uopće se ne uzbuđuje na te naše riči. Ako će me išta ubit, to će bit ravnodušnost.
– Tata – kaže mirno – to će bit knjiga o tome kako se nekada živilo na škoju, kako se lovilo i kopalo, kako se nedjeljom išlo u crkvu, a poslije šetalo i pokazivalo po rivi, kako se plesalo i veselilo na blagdane, pripremalo za maškare, koliko se dice rađalo i kako je misto raslo. Bit će unutra sve o veslanju i jidrenju, o načinima kako se plovilo, lovilo i solilo, kako se s tovarima išlo u poje, gradilo gomile i pristave, sadilo i bralo, sve će to bit opisano i prikazano kroz priče koje ste mi ti i nono ispričali. To će bit knjiga o bogatstvu, makar su svi bili siromašni. I baš će se ta knjiga prodavat, jer danas su svi isti, nitko nema vremena izmišljat nešto novo, a svi bi to tili. Tako da će im to bit neka zamjena za život.
Ma znamo mi da njega ponekad uhvati neko ludilo, pogotovo zimi. Sjeli smo za stol i rukama pokrili glavu. Nadamo se da će lito doći prije nego što on završi tu svoju knjigu i da će je sljedeće zime zaboraviti. Da će možda početi nešto raditi ili barem pisati o tome šta bi trebalo napraviti da se izvučemo iz ovih govana. Nadamo se da dogodine više neće htjeti biti kustos svoga života i mista, ovoga našega muzeja.
Glava nam pada na stol. Naš nono se na trenutak vrati iz svoje serije, pogleda situaciju u kužini i interesira ga šta se ovdje događa, zašto nam je glava na stolu. Dižemo glavu i sada i mi vidimo situaciju u kužini, televizor na kojemu je reklama prekinula seriju, tetu koja ni nju ne propušta, maloga s knjigom na kauču, ženu poviše špahera i nonota koji izgleda kao da se tek rodio.
– Pitaj maloga – kažemo. – Piše knjigu o tome kako nam je prije bilo.
Nono pogleda maloga.
– Oli je prije šta bilo? – pita.
