‘Kakvo ti je to putovanje na kojemu nisi upozna niti jednoga čovika iz mista u kojem si bio, pitanje je možeš li uopće i zapamtit kako se to misto ili škoj zove’
Tako smo mi te naše prve turiste odmah počeli gledat kao fameju koja se vratila na more, iako nam još nije bilo jasno zašto su morali otići
“A i mi smo se malo čudili kad smo shvatili da nam fali netko tko nam je cijeli život išao na živce…”
“Poslije mene, kad više ničega ne bude, moja će dica iz Beča bukirat našu kuću za cilo lito, kao atrakciju u kojoj se nekad živilo”
‘A onda je kod njih gore nego kod nas, zaključujemo u nevjerici. Ma nije, kaže on, sve je isto, samo im je sve dosadilo, kao i nama.’
‘Sjedimo zajedno u konobi i kušajemo lanjsko i preklanjsko, Nepalci ulaze i nose gajbe, muljaju i vrte se po konobi kao da je njihova.’
‘ako toga čovika neko slučajno vidi po mistu, da ga zove kod nas doma da kuša našu spizu.’
“Bogati, kaže on, vi mislite da sam ja lud. Vi da šetate, a ja da radim. Ali mi smo se naradili u životu i sve smo stvorili sa tom zemljom. A zašto onda i dalje ne stvarate s njom, pita i gleda nas u oči, bezobrazno.”
“Na kraju kolone je zadnji preostali seljak koji osedlan pomaže svom magarcu da izdrži još malo. Neće dugo trajati. Iza toga pokretni je barbikju sa ćevapima i ostalim dalmatinskim delicijama.”
“Prvi put smo osjetili da smo napravili nešto dobro jer nismo ništa učinili. Jedino je onaj naš najmlađi i najveći neradnik zajaukao da smo mogli i mi te pineze uzet.”